Они су младост и љубав и одабрани, свако од њих, појединачно, најбољи међу најбољима… Заштитни знак им свима, љубав према отаџбини и храброст им друго име… Они су песма и веселост и (учени постају) и туга су, нажалост, у данима ратним и поратним… Тако и на платну исписаше себе са осталима: СВИ СМО МИ ДЕО КОСОВА И МЕТОХИЈЕ- 14. јуни 2008. и 15.-ог у недељу на прве Тројице…
Рекох на Кнежевој улици: – Иде травом сам, уморан, мали – велики “човек“. Спустио десно раме, склизнуо му капутић низ руку… Непрегледна трава, а десно, са стране брезино лишће, боје зелене, (боја јој иста као боја траве…). Запутио се он Сам, (у близини никог нема), иде према затвореним дверима Високих Дечана… Ту га оставише, па бдију над њим из далека: Бранислава, Валентино, Сандра, Игор, Марко и остали… Пролазише Кнежевом улицом деца мала – велика… Једна плавокоса девојчица (која још ни у школу не иде), убеђује мајку да јој да паре да их ОНА спусти у кутију на којој пише: ПОМОЋ ЗА ДЕЦУ ИЗ ОРАХОВЦА. На сред улице Кнез – Михаилове, прва с краја окачена фотографија о ову, овде бодљикаву жицу, а “крв“ црвена као да се низ оне даске пролила, црвена као макови са косовских и метохијских поља, са опустошеног оног имања и њива… Показује једна бака на ликове око крста, а “УБИ ИХ ЗЛИКОВАЧКА РУКА, РУКА ИМ СЕ ОСУШИЛА…“
Фотографисаше ови млади доле и гроб цара Душана рестаурисан 1965. године… А бодљикава жица се нагнула над Пећком Бистрицом, над реком која света постаде, а она жица као да би хтела да је отера, да је “усакне“… Данас, овде, као и скоро, доле у Ораховцу, испред Цркве, сачекује нас у мајчинском наручју син свештеника Ораховског, крупнооки, плавооки… И личи на свако дете, које срећно у било ком крају Србије и планете остале… (Бол ће доћи после кад мало поодрасте) и туга у очима… А на другој слици? Куд су кренули они тужни погледи… А тек су у живот несигурно загазили они први кораци… “Плави Крст“, везан за камен, (ланац већ зарђао). Тино вели: “Мислим да га Срби везаше још онда када им порушише Свете Архангеле, кад избегоше, тако Крст оставише, да се једног дана врате и да Светињу на истом месту обнове…“
Прва с краја окачена слика, (о ову овде бодљикаву жицу), Пресветлог нам Владике Артемија, који као да данас, у зору допутова из оне голготе и често из оног невидела, па сад овде држи жезло у левој руци и благослов даје овој нашој младости, за све што добро чине и земљу своју љубе… А све се дешава на сред Београда, на сред Кнез – Михаилове улице, где у мермеру стоји запис; како је “ПРВИ СРПСКИ УРБАНИСТ ЕМИЛИЈАН ЈОКСИМОВИЋ ОДРЕДИО ПОЛОЖАЈ ОВЕ УЛИЦЕ ПЛАНОМ ВАРОШИ БЕОГРАДА 1867…“
…до Владике као да одмах, стоји монахиња из женског манастира Гориоч. Испред себе заставу шири, Србије земље наше и НИШТА НЕ ГОВОРИ… Тако народ дочекује… А тамо на ТРПЕЗИ ПОД НЕБОМ ПЛАВИМ И ПЛАТНОМ ПЛАВИМ ПОКРИВЕНОЈ (сличној оној из 1389. после Боја на Косову), после Боја на Косову 2008., сакупљене круне “ КРАЉЕВА НАШИХ И ЦАРЕВА“. Над трпезом нагнуле ИКОНЕ, још увек не оскрнављене, као да их небо оно плаво сачува, а из плавила нека бела светлост провирује, она животна, будућа…
Нада Лукић
(из прошлих векова)
И све је ово и бол и истина и сан и јава и скоро престанак живота.