Око петнаест студената Факултета безбедности је 23. маја 2008. године кренуло у обилазак Косова и Метохије. Циљ ове посете је првенствено био да се Србима који су остали да живе у јужном делу Косова и Метохије упути порука да нису заборављени и да имају пријатеље на које могу да рачунају за сваку врсту подршке и помоћи.
Пут ка Ораховцу је протекао без већих непријатности, ако под непријатношћу не сматрамо разноразне гестикулације рукама од стране становника јужног дела Косовске Митровице и захтев Косовске полиције да са аутобуса скинемо српску заставу ради своје безбедности.
Рано ујутру стигли смо у Ораховац на Свету Литургију у цркви Успења Пресвете Богородице и предали им два крста која су израдили Пријатељи Манастира Ђурђеви Ступови, а чију позлату смо помогли и ми студенти Факултета безбедности Тамо су нас дочекали наши мештани којих данас има свега између три и четири стотине. Некада их је тамо било око пет хиљада. Окружени непријатељски расположеним албанским становништвом, којих има преко двадесет хиљада, ови мештани ни у једном тренутку нису желели да нам покажу тежину њихових живота. Али онај ко је доле провео бар један дан може да наслути како изгледа немати слободу. Једини правац који им није ограничен јесте ка небу – вероватно вера и јесте оно што ове људе одржава. Ми им се најискреније дивимо. Њихова срдачност и топлина којом су нас дочекали не могу нас оставити равнодушнима. Живети у Ораховцу је чиста храброст.
Након ручка који су нам приредили, кренули смо ка Великој Хочи. Посетили смо манастир Свети Јован и цркву Светог Архиђакона Стефана, од тринаест манастира који се тамо налазе, и упутили се ка манастиру Светих Врача у Зочишту на вечерњу литургију. Прелеп призор, једино што лепоту квари јесте бодљикава жица око манастира и наоружани припадници КФОР-а, али неко мора чувати српске светиње од оних који желе да их оскрнаве.
У вечерњим сатима, вратили смо се у Ораховац где су нам наши љубазни домаћини припремили вечеру. А остатак ноћи провели смо са младима, чија младост није иста као наша. Провокације од стране неколицине Албанаца нису изостале, али наша посета је имала виши циљ. Држали смо се достојанствено.
И рано ујутру ми одосмо, они остадоше са нашим обећањем да ћемо поново доћи и да ћемо потсетити Београд да имамо наше људе и у јужном делу Косова и Метохије који не смеју бити заборављени.
Наравно, одлазак на Метохију би био непотпун да нисмо посетили манастир Високи Дечани и присуствовали литургији, на коју смо иначе каснили, јер нас је КФОР на путу сачекао и проверавао сат времена. Част онима који су за време рата одлучно рекли да Високи Дечани не смеју пасти у њихове ( албанске ) руке и успели да сачувају срце српске историје од оних који немају ни респект према туђој светињи. Ово је место где ћете увек пожелети да се вратите, а ми ћемо сигурно.
Наш обилазак Косова и Метохије се овога пута завршио у Пећкој Патријаршији и са пар каменица бачених на наш аутобус – израз гостопримства домаћина у земљи која никада њихова није била…
Наставиће се.
Ирена Добросављевић
