Петак вече, око 20 часова, испред цркве Александра Невског, поред Прве београдске гимназије, полако се окупља мала група људи. Мала, али одабрана. Спремају се на пут. На необични пут, на пут којим се ређе иде. Пут у срце своје земље, у срце своје душе, коју нас уче да заборавимо, од које нас одвајају, отуђују: Пут на Косово и Метохију. Уче нас да не крећемо на ту страну. Са свих страна нас уче и упућују на другу страну. Кажу: идите у земље западне Европе, тамо вам је место, њој треба да тежите, по њој треба да путујете, тамо вам је будућност. Али ипак постоји и ова група младих људи, која се у петак вече спрема да крене на другу страну. Њима сам се и ја прикључио, људима на том путу којим се ређе иде. И то није први пут да идем са њима, већ се познајемо. Они се зову "Уједињена Србија". Увек има и људи који први пут иду са њима, који ће их упознати и заволети њихову младост, искреност, невиност, ентузијазам и енергију коју носе и која их носи. И питаће се одакле је то, а онда, када се врате са путовања, после сусрета са том земљом, са Духом којим је прожета, све ће им бити јасно.

Субота, Лазарева субота, манастир Светих Архангела, слава манастира, пристижу гости из Београда. У грандиозном кањону реке Бистрице, налазе се средњевековне рушевине које чувају Швапски војници. Један мали део је адаптиран за живот братства. У питању је главна задужбина цара Душана, поред његовог престоног града, манастир који је он одредио за своје пребивалиште до другог Христовог доласка. Али некако увек највише страда. А и сада су тамо проблеми, али унутрашње, духовне природе: Ванредно стање, нема литургије на слави манастира. Црква је манастир ставила под казну забране служења литургије у њему током четрдесет дана, али је ипак дозволила служење литургије на дан славе, под условима који монаси нису хтели да прихвате. Због тога се читао акатист посвећен празнику, а потом и благосиљање и ломљење колача, на отвореном, испред мале капеле у обновљеном конаку. Након тога су нас домаћини угостили на богатој славској трпези.

» Настави даље

Из Београда смо кренули у вечерњим часовима. Из дугог пута и дремежа пренули су нас обриси Динаре и Велебита, и Книн који је смештен у њиховој котлини. Некада потпуно српски град у коме су Срби сад мањина био је пуст и суморан у раним јутарњим часовима. Прошетали смо се доњим путем Книнске тврђаве јер је главни део, онај са кога се наместо српске заставе виорила „Шаховница“ 5. августа, мучне, 1995. године био затворен а улаз се данас наплаћује, како смо чули од председника „Уједињене Србије“, Валентина Поповића. Натписи на зградама, војник пред касарном, поломљени прозори српских локала, све нас је непријатељски посматрало док смо пролазили Тргом доктора Фрање Туђмана. Ипак, отворена су нам била врата цркве Покрова Пресвете Богородице где нас је срдачно дочекао отац Владимир Вукосављевић од кога смо поближе сазнали о самој цркви коју је иконописао Воја Билбија. После тога смо отишли у цркву Светог Ђорђа, на Синобаровој Главици у Медачкој улици, на свету литургију коју је служио свештеник Борис Милинковић. Од њега смо чули и веома надахнуту беседу. Окрепили смо се у парохијском дому и наставили пут. Манастир Лазарица који је раније био црква, је био наша следећа дестинација. Бајковит предео, Косово – „Далматинско Косово“, и манастир на врху брда су нам пожелели добродошлицу. Скрадин. Мало, шарено, лепо, приморско, углавном туристичко место савршено одржаваних фасада. Фасада. Унутрашњост цркве Светог Спиридона из 1863. године и отац Сава су нам указали на другу страну свега. Видно потресени причом оца Саве Миланковића, кренули смо у Шибеник, седиште Далматинске епархије. Обишли смо град и православну Саборну цркву Успења Пресвете Богородице. Дочекао нас је прота Милорад Ђурђевић који нас је одвео до цркве Свете Јулијане из 1569., најстарије на овом простору. Шибеник, град који је изродио Арсена Дедића и Симе Матавуља...

» Настави даље