Анђела Вучинић 
Гимназија, Лепосавић


Гледам у стари храст поред Ибра, хиљадугодишњак. Стар колико Србија, и личи на њу. Има дубоке корене, стабло старо и огромно, а гране јаке и избраздане.
Баш као и моја Србија. Остарео, снажан и постојан.
Ко зна колико је коњаника напојило коња испод њега, колико путника заноћило, колико се птица испилило у крошњи овог храста.
А време се смењивало, освајачи пролазили, вода текла, градови се градили и рушили у његовој сенци, а храст опстајао. И данас стоји. Мученик, али стамен и поносит.
Кажу има душу, зато и живи. Баш као и Србија.
Ако узмете душу овом старцу, остаће само голо и суво дрво које ће први удари грома претворити у ћумур и пепео. Нестаће стари храст, баш као и танка сува гранчица у малој ватри.
Али он је проживео хиљаду година и чувао своју душу. Рањавали су га природа и људи, али се није дао и опстао је. Ко зна колико ће још година и векова живети. Родитељ велике шуме као српско Косово.
А моја Србија, овде на сливовима река Неродимља, Ибра, Ситнице, Лаба и врховима Рогозне, Копаоника, Проклетија, Бањске, Соколице. Све корен до корена, и ту је душа Србије. Њено стабло се надвило над Шумадијом, Колубаром, Цером, Ћердапом, а крошњу као да су исплели Банат, Срем, Бачка и војвођанска равница.
Ако! Лепа и поносна Србија, а корен баш ту где ја стојим и поносим се – у центру душе Србије. Стојим на тлу српског Косова, где су многе војничке чизме газиле, борећи се да га очувају. На тло где су и Симониди очи извађене, па опет стоји поносна осликавајући величину свог народа кроз многобројна страдања из далеке, а и нама тако блиске прошлости и мој отац је оставио живот, све због њега, нашег Косова.
А где ћу наћи корен српства ако не над књигама њених твораца, у одајама властелинским и себарским пољима.
Ову душу су често напуштали очеви, а враћали јој се унуци, и тако се као дан и ноћ смењивали чувари српских манастира, орачи поља, умни и богати, да шире мирис тамјана и љубав хришћанску.
Неко хоће да ову душу одвоји од Србије, да буде бездушна, леш.
Гледам у стари храст и он у мене. Као да ме разуме. И њему су покушали да узму душу, али је он није дао.
То право припада само Богу.
И зато размишљам, да ли је тема питање или потврда. Ипак на крају наслова стављам тачку.