Ања Цвјетковић 
Гимназија „Милош Савковић“, Аранђеловац


Јутрос су звонила звона
на цркви апостола Петра и Павла.
Јутрос је умро мој деда,
а изгледало је као да спава.
Из ока му је суза кренула
и откотрљала се у бору покрај ува
као да је хтела деди да шапне
да је остао неко ко ће умети
да се врати и сачува
све оно чега се деда сећао
и што ми је у сузи послао. 
У сузи његовој јасно сам видела:
Пространо поље
и деду док коси,
црвени божур
окупан у јутарњој роси
и шкрипав бунар
и сокола у лету,
Вучину на ланцу,
дечурлију на прашњавом путу,
бабу како носи јаја
умотана у скуту. 
Видела сам деду
како ломи хлеб
на нашу Крсну Славу
и како му унуци венац ђурђевка
стављају на главу. 
Видела сам га да се крсти
и да му дрхти брада
када је погинуо кум Стојан,
а за њим остало пет нејачи тада. 
Видела сам стопе
које су остајале у снегу
док на Бадњи дан бадњак носи
и пахуље које су се плеле
у седој, промрзлој коси. 
Видела сам деду
како се на пут спрема.
Затвара врата куће,
вековима се није одлазило,
па кључа нема.
У левој руци кандило,
под руком слика свеца,
преко рамена крзнени гуњ,
боле груди, а срце јеца. 
Корaча тешко деда.
Са ланца Вучину пушта,
онда по авлији погледом тражи
чиме земље да захвати.
Није тешка, па ће је понети,
зна он да се неће вратити. 
Бришем му сузу
целивам чело.
У руци му, стегнутој,
донета земља и Косово цело.
Кроз прсте сува земља цури
као да с мојим дедом жури
да се тамо врати
где је он захвати.  
Јуче смо деду сахранили.
По њему сам земљу косовску бацила.
Чула сам ветар како хучи.
Плакала нисам, јер сам знала
да се мој деда вратио кући.