Не знам како да почнем овај састав, а да задржим сузе, које су увек присутне када причам о Косову и Метохији. То вече 8.1.2010. кренусмо касно, затрпани у аутобусу карираним торбама, пуни хране, гардеробе и новогодишњих пакетића за децу са Косова и Метохије. Журећи кроз мраком обавијену Србију, стижемо пред зору у Косовску Митровицу где нас је чекала пратња. Широм отворених очију посматрамо равно Косово и са страхом и зебњом као метак, пролазимо кроз Пећ. Не сећам се какав је град био раније, али сад је затрпан сивилом, недовршеним зградама, ђубретом и кривудавим улицама које имају нека нова, страна имена. Са доласком светлости дана долазимо у Високе Дечане! Прво што ми је пало на памет је помисао “Боже, када ћу опет доћи?” Улазимо у ту божанствену светињу, задужбину Стефана Дечанског и присуствујемо јутарњој, молитви. У нашим главама се мешају осећаји радости што смо ту, среће али и велике туге. Храм је заливен сузама у својој борби за опстанак. Чује се клепетало и почиње литургија. Божанствена чета монаха својим појењем испуњава храм али и наше душе. После 2 и по сата пуног срца одлазимо у манастирске конаке где уз послужење пријатно ћаскамо са монасима који стрпљиво одговарају на наша питања стављајући нам до знања да смо увек добродошли. Напуштамо манастир, који, опасан бодљикавом жицом и стражом француских војника ,остаје иза нас.

Следећа светиња је Пећка Патријаршија, духовни манастир у којем се устоличио и Патријарх Павле. Слушамо причу о једној од првих цркава Св. Саве. Остајемо неми пред, какао нам кажу, најлепшом фреском у куполи олтара, Исуса Христа. Хладноћа и киша нас терају да идемо даље.

У манастиру Драганац, насмејан и радостан нас дочекује отац Кирило. Благородан, прича о кнезу Лазару, његовој ћерки Драгани, по којој манастир носи име и његовом добром пријатељу Патријарху Павлу. Гостимо се у цркви, размењујемо дарове и дуго затим нам одзвањају његове речи: “А мој Павле, у самртној постељи лежи леп, леп, леп!“ Стварно уморни стижемо у Ранилуг где нас већ 5 сати нестрпљиво чекају дечица којима носимо новогодишње поклоне. Вечерамо са насмејаним мештанима који нас дворе и служе и уз песму косовских јунака полако тонемо у сан.

Следећи дан најзад угледасмо сунце. Грачаница извире као стара краљица у балској хаљини. Након литургије отац Радослав нам прича причу о Дежеви и земљи Светог Саве. Упознаје нас са проблемима које носимо заједно са свима у нади да ћемо повратити родну земљу Растка Немањића. У манастиру Девич сазнајемо о чудима Светог Јоаникија који је оздравио ћерку Ђурађа Бранковића. Обилазимо и извор са чудотворном водом.

По мраку посећујемо и последњи у овој маршути, манастир Соколицу. Цркву краси изузетно вредан кип Богородице са Христом који је ту више од 500 година. Дивимо се осликаној цркви која је заслуга игуманије Макарије.

Враћамо се кући… Ћутимо док нам Валентино даје задатак: Како сачувати Савину земљу…? Aли, о томе други пут.

Испуњених срца, уз песму монаха, дремамо, задовољни што смо бар мало дали радости и осмеха деци Косова и Метохије, а и они нама!