Било је то у време нелегалног самопроглашења независности Косова и Метохије. Очи свих нас биле су упрте у српску Владу и Међународну Заједницу. Стање у држави и друштву је такво да је, благо рећи, неиздрживо и неподношљиво. Јако тешко је описати речима такву врсту тензије, неизвесности и притисака споља и изнутра, разних утицајних лобирајућих група. Тренутак у коме се мислило да су се сви окренули против нас, ипак је носио са собом и трачак наде.
„И било је тако“. Свуда унаоколо гледао сам људе који јуре негде без циља и смисла као да су и глуви и слепи, као да их се ништа не дотиче, као да их није брига за оно што се дешава баш њима, заправо нама самима. Чинило ми се у том тренутку да ћу и сам експлодирати од те равнодушности и пасивности која се тих дана надвила над Србијом.
Већ као јако млад и сам сам осетио сва разарања, патње и проблеме које са собом носи рат. Неко кога живот нимало није мазио ни пазио, тих дана је имао довољно храбрости и вере да сам себи каже да је све ово што се дешава, у ствари, и било потребно свима нама. Није све готово! Апсолутно, бар што се нас тиче, тек је почело, предстоји нам велика борба, труд и мука, и добро је да тако мора бити, јер како би се другачије српски народ ујединио, и око чега би се ујединио ако не око бити свог постојања, а то је Косово и Метохија, као колевка свих нас коју осећамо у својим срцима.
Косово и Метохија, темељ српства и православља, мора бити враћен ономе коме и припада јер немогуће је да ми отимамо део било чије територије па исто тако то није могуће да се ради ни Србији.
Да, баш то је и био повод спонтаног деловања у почетку једне мале групе, а данас јаког тима студената на Факултету безбедности и шире, која је врло јасно, кроз неколико акција на факултету, показала да се ни по коју цену неће мирити са тренутном ситуацијом по питању Косова и Метохије.
Обећавамо да ћемо у сваком тренутку и свим својим снагама помагати свом народу ма где да се он налази, колико је то у нашој моћи и сходно својим могућностима.
Србин мора бити оно што јесте, достојанствен, племенит и храбар, ма где био и ма шта радио и мора бити Србин ма где да живи, јер тешко да би било који Немац звао се Србином самим тим што живи на територији Србије, па исто тако и ми Срби морамо се држати те максиме, тог нашег имена и презимена: “Србин се зовем, а Православац се презивам“, јер шта да се ради, ми друге државе немамо, нити туђу тражимо. И оно што је јако битно морамо је чувати као најсветију, а она то и јесте.
Први у низу многих корака је био самосталан одлазак у јужну српску покрајину, на сву срећу и врло успешан. А затим други, трећи и тако редом… Требало био сви да знамо да, ако је иком најпотребнија подршка и помоћ, онда је то потребно Србима који опстају на Косову и Метохији. Јер данас, у ХХI веку, када цивилизација крупним кораком граби ка глобализму, новом светском поретку, слободној размени роба, услуга, информација, идеја и потреба, дотле Србима на Косову и Метохији, не само да су угрожена сва људска права, него их уопште и немају. Право на живот, право на слободу, слободу кретања, говора, вероисповести, Србима звучи као мисаона именица.
Разуму су тешко докучиви стање и услови у којима се већ пуних 10 година налазе Срби који живе на распетом Косову и Метохији.
Овом приликом желим да се обратим свим људима добре воље, свим колегама који имају ту искру живота и који се саосећају са људима у невољи, који желе, могу и хоће да помогну на било који начин, нека то и ураде. “А кад чините милостињу, чините тако да не зна левица твоја шта чини десница твоја и отац твој који све види тајно, платиће теби јавно“! Јер као што знате ништа није завршено, још боље, све је тек почело.
И на крају бих желео да се захвалим свима онима који су помогли акције студената Факултета безбедности, почев наравно од самог факултета, управе, професора, декана Владимира Цветковића, студентске службе која нам је давала врло корисне информације и упућивала нас на праве адресе. Такође се захваљујем продекану за финансије др. Зорану Вучинићу који је са одушевљењем помогао сваку нашу акцију.
Неизмериву подршку и моралну и финансијску, пружио нам је и охрабрио нас у даљем раду мр. Дарко Трифуновић, један од организатора обезбеђења Олимпијаде у Пекингу 2008.
Такође се захваљујемо и ђацима Друге Економске школе који су заједно са студентима Факултета безбедности учествовали у хуманитарној акцији “Прикупљање новчаних средстава за децу из Ораховца“.
Велику захвалност овом прилком исказујемо и фирми “ Family Sport “ у поседу породице Ђоковић који су обезбедили мајице са натписом наших познатих тенисера за децу са Косова и Метохије.
И поред свега, ипак највећу захвалност дугујем својим колегиницама и колегама који су препознали и прихватили ову покретачку снагу на факултету и заједно са свима нама дали свој огроман допринос успешности целокупне организације.
Богу хвала на свему!
Валентино Поповић
