ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ УЗ БЛАГОСЛОВ ЕПИСКОПА РАШКО – ПРИЗРЕНСКОГ И СВЕГ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, Г. АРТЕМИЈА
Постоји време, невреме и свуда Косово и Метохија по Србији и свим српским земљама постаде… Понекад се гласно изговара, понекад се кроз песму тужи, а понекад само шапатом кроз ноћ одлази у надање, често, изневерено од брата по вери и рођењем заветовано љубављу мајчинском и очинском… Србија мајка је уморна, рана у човеку крвари, никад не може да зарасте… Остаће неко жив, размишљала сам као Стари Вујадин (поредила је себе једна страдала мајка са старцем Вујадином, док је држала руке преко очију).
ЗОРА ЈЕ МОДРА
Путујемо према Југу… Наша Вукица, вођа пута, рођена у Метохији и није јој први пут да, испред Пријатеља Манастира Ђурђеви Ступови у Расу, помаже да прођу све поклоничке групе, сви људи МИСИОНАРИ. Ова мисија је са циљем освештавања КРСТОВА У ОРАХОВЦУ И ПРИСУСТВОВАЊЕ СВЕТОЈ ЛИТУРГИЈИ У ДЕЧАНИМА, СВЕ УЗ БЛАГОСЛОВ НАШЕГ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА. У северном делу Косовске Митровице, наша полиција нас поздравља и прати нас све до јужног дела, и све то изгледа “Онако сјајно, бајно“… А ми смо пре тога спустили заставу нашу да их не “провоцирамо“, говори Вукица да у јужном делу нема Срба… Нека чудна тишина је у зору… ЗОРА ЈЕ МОДРА… Док прелазимо мост, Шиптари нас прате, час напред пређу, па се врате назад, иза нас… Небо је напето, као пред олују, прозори су свуда затворени, (као да никог нема). Наш циљ је Ораховац и освештавање крстова на цркви Успења Пресвете Богородице… Стижемо и на Свету Литургију. Неки од нас први пут наћи ће се у загрљају Срба, који нас нестрпљиво очекују са оцем Вељом. У Ораховцу има око 350 наших људи и око 90-оро деце.
Касније, по програму имамо одлазак за Велику Хочу, посету манастиру Свети Јован и цркви Светог Архиђакона Стефана. У Великој Хочи има Срба око седам стотина, али, не знамо тачно колико има деце. Посетићемо и манастир Светих Врача у Зочишту и надамо се да ћемо тамо стићи на вечерњу службу. Брат Владимир нам је причао о нашем човеку који се јавља чак из Монтреала, каже да има око 80 година и стално нешто организује тамо у Канади, забринут је за Косово и Метохију. Подсети нас како је Метох грчка реч и значи црквени посед, да не заборавимо поседе око наших манастира у Метохији, све то беху од наших владара… А Призрен би наша престоница, и рече он: ,,Призен је најлепши град у Европи, да не претерам“. Подсети нас и на вредност огромну (око 500 милијарди долара), лигнита и осталих руда. Па није чудо онда… У ПОВЕЉАМА постоје имена наша српска, издате су од наших владара… У њима постоји око шест хиљада имена (већина се односи на српска имена). Давани су метоси Србима. Повеље су доказ да је ово наша српска земља: ,,Ми као православци треба да осећамо да је ово наша СВЕТА ЗЕМЉА и не треба да прихватимо (као опчињени) ову неку колективну кривицу“. Манастир Зочиште стар је око 1000 година. Дочекали су нас млади људи, радосни што долазимо… Они су последњи ратници, последња брана у земљи нашој препуној поноса и срама… Кад их погледаш учини ти се да су само млади и весели, као и сви млади на планети… Загледаш их мало боље, они стижу само на она места где су последњи Срби остављени, заборављени до Срба опкољених у Ораховцу, Великој Хочи, Дечанима, Пећи, Ђаковици, Призрену… Путовах заједно са њима и записивах истину, а ОНИ, Срби, приредише нам весео дочек, стајали су доле у удолини поред речице Дуле, испред Цркве се окупише, Црква им је једино прибежиште и утеха. Она их одбрани!
Нада Лукић
