Из Београда смо кренули у вечерњим часовима. Из дугог пута и дремежа пренули су нас обриси Динаре и Велебита, и Книн који је смештен у њиховој котлини. Некада потпуно српски град у коме су Срби сад мањина био је пуст и суморан у раним јутарњим часовима. Прошетали смо се доњим путем Книнске тврђаве јер је главни део, онај са кога се наместо српске заставе виорила „Шаховница“ 5. августа, мучне, 1995. године био затворен а улаз се данас наплаћује, како смо чули од председника „Уједињене Србије“, Валентина Поповића. Натписи на зградама, војник пред касарном, поломљени прозори српских локала, све нас је непријатељски посматрало док смо пролазили Тргом доктора Фрање Туђмана. Ипак, отворена су нам била врата цркве Покрова Пресвете Богородице где нас је срдачно дочекао отац Владимир Вукосављевић од кога смо поближе сазнали о самој цркви коју је иконописао Воја Билбија. После тога смо отишли у цркву Светог Ђорђа, на Синобаровој Главици у Медачкој улици, на свету литургију коју је служио свештеник Борис Милинковић. Од њега смо чули и веома надахнуту беседу. Окрепили смо се у парохијском дому и наставили пут. Манастир Лазарица који је раније био црква, је био наша следећа дестинација. Бајковит предео, Косово – „Далматинско Косово“, и манастир на врху брда су нам пожелели добродошлицу. Скрадин. Мало, шарено, лепо, приморско, углавном туристичко место савршено одржаваних фасада. Фасада. Унутрашњост цркве Светог Спиридона из 1863. године и отац Сава су нам указали на другу страну свега. Видно потресени причом оца Саве Миланковића, кренули смо у Шибеник, седиште Далматинске епархије. Обишли смо град и православну Саборну цркву Успења Пресвете Богородице. Дочекао нас је прота Милорад Ђурђевић који нас је одвео до цркве Свете Јулијане из 1569., најстарије на овом простору. Шибеник, град који је изродио Арсена Дедића и Симе Матавуља…
У вечерњим часовима, стигли смо у Чисту Малу. Мештани су нас дочекали раширених руку угостивши нас најлепше могуће. Ноћили смо код нашег народа који се трудио да не оскудевамо ни у чему, поготово не у предивном домаћем далматинском вину. Сутрадан, у недељу присуствовали смо Светој Архијерејској Литургији у манастиру Крка, из 14. века, а задужбина је Јелене Шубић, сестре Душана Силног. После Литургије, били смо гости Његовог Преосвештенства Епископа далматинског Господина Фотија. Посетили смо и катакомбе испод манастира у којима је, по предању, проповедао свети апостол Павле. Лепота манастира и околине је све оставила без даха, а такође и предивно постављена трпеза за ручак.
Следио је мучан део пута. Са свих страна су нас гледале празне порушене српске куће исписане претећим порукама, а табле које означавају минска поља су сасвим нормална појава. Посетили смо цркву у Кистањама Светог Ћирила и Методија која се налази сада у улици Фрање Туђмана… затим црква у Ђеврскама. Мало месташце које има 3 српска кафића а само место броји неколико стотина људи, главна дестинација ноћних излазака младих Срба који дођу преко лета из разних крајева света. Црква Светог Николе у Чистој Малој из 1871. године која је оскрнављена у току рата а обновљена захваљујући Љубомиру Поповићу. Још неко врме смо провели у Чистој Малој одакле смо после оброка кренули натраг, за Београд.
