У настојању да дочарамо реалну слику о стварности на простору Косова и Метохије данас, ми, студенти Универзитета у Београду, заједно са добротворном организацијом „Уједињена Србија“ кренули смо дана 17.10.2008. год. пут Косова и Метохије.
По доласку на југ Србије и приближавању административној линији почиње наше незаборавно искуство.
Косовска Митровица (северни део) – суочили смо се са чињеницом да у нашем даљем путовању нећемо имати потпуну слободу кретања. Ту смо сачекали Косовске полицијске снаге (КПС) које су нас пратиле током целог путовања, бринући се о нашој безбедности. Крећући се ка нашем првом одредишту, прожимала су нас осећања неверице, збуњености, жалости над призорима које смо затекли. Војске је било свуда унаоколо. Окруживала су нас оклопна возила, маскирне мреже, бодљикаве жице које су нарушавале природне лепоте метохијског краја. Право изненађење за нас био је прилаз манастиру Високи Дечани, који је својом лепотом и снагом поносно пркосио стегама немилог окружења.
Високи Дечани, задужбина краља Стефана Дечанског , подигнути су у XИВ веку. Дечански храм је највећа сакрална грађевина икада подигнута у Србији. Дечани су украшени најбогатијом и најобимнијом скулптуром. Посебну импресију и уздахе дивљења мами целина сликане декорације Дечана, на којој су видљиви делови позлате на позадини од скупоцене плаве боје, азура. Поред импресивног здања Дечана и богате историјске грађе, посебно смо биле дирнуте благошћу и гостопримством дечанских монаха, који су нас дочекали са унапред припремљеном трпезом, где смо имале прилику да уживамо у дечанском сиру и вину.
Пут смо наставили у правцу манастира Пећка Патријаршија. Тамо смо затекле слично безбедносно окружење. Испред манастира тужно се пружала Пећка Бистрица под сенком ограде и бодљикаве жице. Иза зидина ове светковине, старе око седам векова, угледали смо велики врт који се пружао колико поглед досеже. И пред овим светим здањем осетиле смо дивљење и поштовање.
Наставиле смо даље ка Призрену, граду у коме је пре рата живело око 35000 Срба, а данас их скоро нема више. У овом граду први пут смо имале непосредан контакт са косовским Албанцима. Напету атмосферу успешно је контролисала КПС и КФОР. Међутим, све то није било довољно да нас одржи јаким као што смо мислиле да ћемо бити. Срца нам је испунила туга при помисли да сваки корак мора да буде пажљиво осмишљен. У душу се увлачила зебња од самог погледа на усамљену и нарушену цркву Богородице Љевишке.
Иако спаљена и доста оштећена у суровом налету непријатеља, остала је величанствена попут вечитог подсетника али и опомене да неправда учињена не сме да се заборави. Висока метална ограда, бодљикава жица, решетке ни овога пута нису изостале. Бол је стезао груди као обруч пред призорима опустелих зидова и оштећених икона у унутрашњости цркве. Коров и растиње обгрлили су тужно здање ове светиње. Вођени само искреним осећањима и жељама да нам се траг не заметне, спонтано и без јасног договора почели смо да чупамо растиње, чистимо коров, спасавамо Богородицу Љевишку од заборавне самоће. У тим тренуцима који су деловали нестварно, изазвали смо чуђење и запрепашћење околне војске, а затим и разумевање. Нисмо ни биле свесне узвишености сопственог чина, потпуно вођеним само једним циљем да спасемо цркву заборава и немара. И успели смо, доказали смо другима али и себи како се племенита дела створе када су људи вођени снагом воље и светошћу намере, успели смо да отопимо оловна срца присутних.
После племенитог чина кренуле смо пут манастира Свети Архангели са још већом пратњом. Уз дужу процедуру на самом улазу у манастир, успели смо да обиђемо његове остатке као и гроб цара Душана. Ту смо остали задивљени пред раскошним природним окружењем. Утисак је употпунила и потресна прича тамошњих монаха о дешавањима која су се збивала током протеклог времена.
Пут смо наставили даље ка месту Штрпце. Уз срдачан дочек локалног становништва и њихових медија, организована је додела новчаних награда најбољој ученици и најбољем ученику, коју су донирали студенти универзитета у Београду и добротворна организација „Уједињена Србија“.
После преспаване ноћи на Брезовици, Шар планина, кренули смо даље ка Великој Хочи, најизолованијој српској енклави, где смо на самом уласку у ово место затекли узорана поља, људе који су окренути свакодневним активностима и схватили да се упркос свему живот и даље одвија. Ту смо обишли цркву Светог Стефана, манастир Светог Јована као и дечанску винарију где смо пробали домаће вино. Уз нешто дуже задржавање пут смо наставили даље ка Ораховцу.
Ораховац, град после ког ништа није више исто, бар када су наша осећања у питању. На том месту стена пуца од бола, камен плаче. Кретали смо се дуж уске, стрме уличице окружене оронулим кућама и са неверицом покушавали да схватимо да је тих пар стотина корака сав њихов свет.
Али, ко помисли да ограниченост простора означава границу људске доброте и уноси студен у срца ових Срба, грдно се вара! Упркос недаћама са којима се свакодневно суочавају, ови добри људи пуни су љубави и наде. Можда немају много али нуде све што имају: ведар дух, руку пријатељства, искрен разговор. Као прави домаћини приредили су нам дочек и гозбу коју ћемо памтити цео живот- по песми и вину, по сети и чежњи за оним што је некада било, и у исто време, великој вери у боље ораховачко сутра.
Повратак кући био је испуњен тишином. Тишином која наступа као неминовност, онда када се речи потроше, када су недовољне, несавршене да повежу и искажу најдубље мисли на које нас је наше путовање навело… Мисли проткане најчуднијим осећањима.
Посета Косову и Метохији за нас је била неизмерно значајна. Крочивши на тло наших предака, љубећи нарушене прагове наших светиња,осетиле смо и ми део ове приче, и саме се увериле да треба да се враћамо и помажемо нашим људима у невољи:Јер као што дишемо исти ваздух као и они, тако нас и иста туга обузима због неправде која им је запосела огњишта…. Сигурно ћемо се враћати јер космет није тамо нека далека прича, и ти људи нису тамо нечији…Они су део нас као сто је и Косово део Србије.