Ораховац – 19. април, 2008. године.
Рано је, велика већина људи у Србији још спава. Само група студената Факултета безбедности, којој припадам и ја, путује ка Светој Српској земљи. Кроз прозоре аутобуса видимо разрушене српске куће, спаљене манастире, имања и уништене винограде који су некада били понос и дика Срба са ових простора. Нигде никог. Око нас пустош. Тек после пређених километара и километара срећемо по ког Албанца, обученог у униформу ОВК-а, шета се поносито. Питам се, где је сад наша војска, где је та српска полиција и онда схватам да је негде горе, северно од административне линије, мирно спава. Некада је поносито стајала на овим просторима и клела се у ову земљу, а сад овде влада некаква КПС. Настављамо пут, и без трунке страха пролазимо кроз Јужну Митровицу и Приштину где Срба више нема. Само су им кости остале ту, за вечност, иако су им гробови разрушени, као доказ да смо овде постојали и да ћемо се овде вратити.
Стижемо у Призрен. Возач нам каже да одавде морамо пешке. За лепу добродошлицу, негде са брда, рафал аутоматског оружја. Турска чизма поново на Косову и Метохији после више од једног века. Изгледа да нас ни они не воле, али нисмо се поколебали. Идемо ка Богородици Љевишкој. Корак по корак и стигли смо. Кад смо је угледали, заплакали смо, суза сузу стиже. Турци су покушали да је спале за време протеста. Сад је затворена и опасана бодљикавом жицом. Чекамо Немце да нам је откључају. Напокон стижу, после сат времена нашег чекања на ужареном асфалту. Улазимо унутра, кад тамо – ништа. Све спаљено, растурено, покрадено. Само се Немци смеју између себе. Остали ћуте и моле се Богу за правду. Тужна слика, остаће заувек у нашим очима. Ипак морамо да наставимо пут. Али ћемо се кад – тад вратити овде. То обећавамо.
Напокон смо ту. Главно одредиште нашег путовања – Ораховац. Енклава у којој живи око 400 Срба. Са свих страна су окружени хиљадама Албанаца. Ипак опстају и опстаће. У цркви топла добродошлица. Дечица певају песме и захваљују нам се што смо дошли. Отац Веља држи говор. Сви смо потресени тамошњим животом. Без струје, без хране, без гробља које је потпало под албанску злочиначку руку. Али сви са осмехом на лицу, са пуним срцем и са великом љубављу према нама.
Преноћићемо овде. Већ смо се упознали са свим мештанима и идемо на заједничку вечеру. Уз благослов и молитву смо вечерали и кренули свако код свог домаћина. Из потресне приче, од мештана заиста сазнајемо како је овде било пре, за време и после рата. Некада је овде живело преко 5000 Срба. Била су то срећна времена. А онда одједном, вихор рата им је већини дошао главе. Ни сада, кажу, није боље. Кад падне мрак, не знају да ли ће се пробудити сутра. Неколико Срба је нестало у задњих годину дана. Тужна слика једног од најпознатијих подручја са ког су мештани вредно производили најквалитетнија вина.
На сву срећу пробудили смо се ујутру. Са жалом што нисмо могли дуже да останемо, идемо ка центру, где нас чека аутобус. Морамо да наставимо пут. Неверица нам је у очима. Овај народ, поред свих патњи које проживљава, остаје на својим огњиштима. Поздрављамо се са сузама. Желе нам да их поново посетимо и да останемо дуже. Надамо се да ће тако и бити. Срце нам је обузела језа. Прошли су кроз пакао, а не дају нам да то осетимо. Да су нам живи и здрави, Боже здравља, доћи ћемо поново и нека им је срећно јер им је срећа преко потребна. И поново се сетих српске полиције и војске. Повукла се погнуте главе. Али вратимо се у не тако давну 1915. годину када је народ са војском ишао на Крф и Видо, да се опорави од рана, задобијених од стране крвавог непријатеља. После опоравка су се уздигнуте главе вратили и ослободили целу Србију и остале српске земље. Нека нам се историја понови.
ЖИВЕЛА СРБИЈА! Ј.Р.