Петак вече, око 20 часова, испред цркве Александра Невског, поред Прве београдске гимназије, полако се окупља мала група људи. Мала, али одабрана. Спремају се на пут. На необични пут, на пут којим се ређе иде. Пут у срце своје земље, у срце своје душе, коју нас уче да заборавимо, од које нас одвајају, отуђују: Пут на Косово и Метохију. Уче нас да не крећемо на ту страну. Са свих страна нас уче и упућују на другу страну. Кажу: идите у земље западне Европе, тамо вам је место, њој треба да тежите, по њој треба да путујете, тамо вам је будућност. Али ипак постоји и ова група младих људи, која се у петак вече спрема да крене на другу страну. Њима сам се и ја прикључио, људима на том путу којим се ређе иде. И то није први пут да идем са њима, већ се познајемо. Они се зову „Уједињена Србија“. Увек има и људи који први пут иду са њима, који ће их упознати и заволети њихову младост, искреност, невиност, ентузијазам и енергију коју носе и која их носи. И питаће се одакле је то, а онда, када се врате са путовања, после сусрета са том земљом, са Духом којим је прожета, све ће им бити јасно.

Субота, Лазарева субота, манастир Светих Архангела, слава манастира, пристижу гости из Београда. У грандиозном кањону реке Бистрице, налазе се средњевековне рушевине које чувају Швапски војници. Један мали део је адаптиран за живот братства. У питању је главна задужбина цара Душана, поред његовог престоног града, манастир који је он одредио за своје пребивалиште до другог Христовог доласка. Али некако увек највише страда. А и сада су тамо проблеми, али унутрашње, духовне природе: Ванредно стање, нема литургије на слави манастира. Црква је манастир ставила под казну забране служења литургије у њему током четрдесет дана, али је ипак дозволила служење литургије на дан славе, под условима који монаси нису хтели да прихвате. Због тога се читао акатист посвећен празнику, а потом и благосиљање и ломљење колача, на отвореном, испред мале капеле у обновљеном конаку. Након тога су нас домаћини угостили на богатој славској трпези.

Призрен, Царски град, наша следећа дестинација. Прво обилазимо Богородицу Љевишку. Ова светиња је остала сама, у непријатељском окружењу. Много боде очи и смета им. Али Богородица чува своју светињу. Ту се некако највише пројављује сила која није од овог света. Увек се задивим и очарам, када видим Љевишку, и сузе не могу зауставити, ни испред, а ни унутра, када заблиста лепота фресака, које сијају ванвремено, неземаљским сјајем. А виде се на њој и бројни покушаји овог света да униште то сведочанство Небеског света. Као и сваки пут када је Уједињена Србија у посети Љевишкој, остави се радни прилог: овај пут плевимо траву у порти цркве.

Призрен, храм Светог Николе. Не дозвољавају нам да прошетамо градом, по мени најлепшим градом на свету, него нас возе око 500 метара до нашег храма. Е ту је већ живо. Дочекује нас отац Михаило, и домаћини, срби из околних села. Отац Михаило нам је лично умесио пите, да нас послужи. То је храм који је обновљен после рушења, и велелепно изгледа, а још лепши ће бити када се заврше радови. Сами центар Призрена. Отац Михаило нас је упознао са историјом цркве, и животом у Призрену. А локални срби са животом у околини Призрена. Ту су се поједини сликали и са заставом Уједињене Србије, у храму, а и испред храма, на улици која је врвела од беспослене омладине.

Призрен, Богословија. Опет превозом се спуштамо 50 метара до богословије. Улазимо у просторије које сведоче о томе зашто је у целом Призрену остало само 17 срба, јунака. Полупани прозори, зидови црни од паљевине, графити увредљиви …

Ораховац, прави се распоред смештаја, ко ће код кога да ноћи. Одлазимо код својих домаћина, упознајемо се са њима, остављамо вишак ствари.

Зочиште, манастир Светих Врача. Долазимо на празнично бденије у којем узимамо активно учешће. После два ипо сата молитве, враћамо се код домаћина у Ораховац, где се мало одмарамо и вечерамо уз дружење и пријатан разговор. Након тога, селимо се у кафић, где настављамо дружење, сви заједно. Ноћни живот у енклави (јединим гетоима на европском континенту) је свакако једно од најлепших искустава са путовања; дружење са омладином која живи у тим условима:

Ту се пева свако вече,
као река вино тече,
родни крају ружо мајска,
Ораховцу башто рајска!

Недеља, Цвети, крећемо до Високих Дечана, где смо учествовали на Литургији заједно са два аутобуса пуна деце са Косова и Метохије. После смо се поклонили светом Краљу, где смо нас неколико остали дуже, и саминицијативно, заједничким снагама, прочитали акатист испред његових чудотворних моштију.

Пећка патријаршија. Имали смо довољно времена да уживамо у неисцрпном предавању баке Добриле, која је увек расположена да нам понови причу везану за Патријаршију, храм, као и објашњења фрески, а још гратис увек добијемо и час из веронауке, да утврдимо градиво. Поједини су ипак прескочили ту причу, да би се посветили молитвама испред чудотворне Богородице пећке, коју је осликао још евађелист Лука.

Манастир Гориоч, на обронцима планине, одакле се пружа поглед на Метохију. Ту нас је дочекао отац Иларион из манастира Високих Дечана, који је то јутро служио литургију на којој су учествовали и повратници из околних села. Упознао нас је са ситуацијом у том крају, са историјом манастира. А после, на послужењу смо причали у лепој атмосфери, пошто је са нама путовала и монахова бивша разредна, Пете београдске гимназије, која нам је причала и анегдоте из претходног његовог живота, тако да је била баш весело и радосно. Добили смо и нове информације о тешком животу повратника у околном селу, који су се вратили, иако им куће нису направљене, па тренутно живе у шаторима, у тешким условима. Уједињена Србија ће им послати помоћ, па сви заинтересовани, који би да помогну, нека нам се обрате, да им заједно помогнемо, да што лакше прегурају овај период, док не добију адекватан смештај.

Враћамо се назад, после још једног незаборавног викенда, пуног срца. Дали смо мало, али смо добили неизмерно више. То је Косово и Метохија, земља са толико светих места, светиња, са толиком благодати, са толиком извором снаге. Ко је једном посети заувек је носи у свом срцу, и увек се труди да поново оде. Да поново осети то своје срце, своју душу, да се напуни благодати. До следеће посете, носиће нас дух Метохије.

Ђорђе Ранковић