Студенти факултета безбедности и удружење грађана „Уједињена Србија“, 12. јануара 2009. године, око 22 часа, испред Храма Александра Невског на Дорћолу, кренули су пут Косова и Метохије. Чланови организације и хумани људи добре воље, кренули су на поклоничко путовање у циљу посете српским средњовековним манастирима и српским енклавама на Косову и Метохији, у периоду од 12.01.-14.01.2009.године.
И овог пута, као и претходних, на пут смо кренули са скромном количином помоћи нашој браћи у виду хране, лекова, одеће и новца.
У раним јутарњим часовима стигли смо у нашу свету српску покрајину, и уз кратко задржавање у Косовској Митровици, уз пратњу КПС-а кренули смо пут манастира Високи Дечани. Високи Дечани, задужбина краља Стефана Дечанског, подигнути су у XIV веку. Дечански храм је највећа сакрална грађевина икада подигнута у Србији. Дечани су украшени најбогатијом и најобимнијом скулптуром. Поред импресивног здања Дечана и богате историјске грађе, посебно смо били дирнути благошћу и гостопримством дечанских монаха, који су нас дочекали са унапред припремљеном трпезом. Оковани снегом, овога пута деловали су још узвишеније и поносније, уливајући у нас мир и спокој овог светог места.
Следећа станица била нам је Пећка патријаршија. Окована жицом, уз тужно жуборење Пећке Бистрице, мамила је уздахе и будила најузвишенија осећања, која су нас подсетила да не смемо заборавити, да се не смемо одрећи проливене крви наших предака. Сапутник на овом путовању, вајар Драго Ђокић из Ваљева, поклонио је монахињама манастира своје дело мермерни тањир са печатима свих српских владара изливених од бронзе. Уз послужење и разговор са монахињама, које су неуморно причале о историји српског народа и животу последњих година на овим просторима, добили смо нову духовну снагу да наставимо пут по нашој светој покрајини.
Пут нас је довео до Призрена, царског града. Опчинила нас је лепота и узвишеност овог града који тихо прича о историји српског народа, сада шапатом, тужно, са жалом што више нема српског живља. Запаљене српске куће и богословија стоје као страдалници, поносито, али пусто, да сећају и опомињу на учињену неправду, на бол, на страдање. Лица Шиптара које срећемо казују нам да нисмо добродошли, али нас то не плаши, идемо у своју свету мисију и храбро корачамо ка Цркви Богородице Љевишке, запаљене у мартовском насиљу 2004.године. Око ње протеже се бодљикава жица, чувају је војници КФОР-а, који нам откључавају капију цркве и уводе нас у нову страницу књиге страдања српског народа и српских светиња на Косову и Метохији. Отац Бранислав Дикић који нам је био сапутник, предложио нам је да заједно прочитамо делове у славу Богородице и заједно се помолимо у овом светом месту. Тишина, светлост свећа и ми, окупњени испод иконе Пресвете Богородице, сложно и достојанствено, читали смо молитву смирено и са пуно поштовања према овом светом месту. Било је то величанствено искуство и подстрек да никада не заборавимо ово место, као и наше Косово и Метохију.
Из Призрена, пут нас је довео на 15-ак километатра удаљен манастир Архангели, у сутон, још лепших обриса, који прича своју историју страдања, опасан жицом и под будним оком снага КФОР-а. Гостопримљиви монаси причали су нам о историји манастира и његовом страдању, о сталном и неисцрпном напору да се остане, истраје и сачува ово свето место, од напада Шиптара.
Пуни неке посебне, величанствене енергије, кренули смо пут Брезовице. У Штрпцу смо имали организован дочек Православне нове године са мештанима. Одсели смо у хотелу „Нарцис“, и после вечере, срдачно смо дочекани у кафићу Sound, у коме смо са нашим људима, уз песму и игру дочекали још једну годину, испратили стару, уз жељу за бољим сутра, за опстанком, за повратком Срба у покрајину. Добродошлицу нам је пожелео и председник скупштине општине Штрпце Бојан Савић и захвалио нам се на посети. Пожелели смо да се поново састанемо и следеће године, али у много већем броју. Тај осећај гостопримства, љубави, пријатељства, и поред свих недаћа које су проживели, нису нас оставили равнодушнима. Осећај туге, због услова живота наше браће, и среће, што смо са њима, у исти трен, памтићемо док смо живи. Осећање поноса што смо са својом браћом и сестрама дало нам је снаге и воље да никада не одустанемо од борбе да повратимо оно што су нам силом одузели.
Сутрадан, рано, наком дочека и сјајног провода са нашим људима у Штрпцу, кренули смо пут Ораховца и Велике Хоче.
Приближавајући се, осећања постају интензивнија, мешају се, преплићу, у сусрету са мештанима у Ораховцу. Туга на лицима људи и деце, одаје их, али топлина и љубав у срцу, мир и вера у Господа их одржава. Тих пар стотина метара у којима они могу слободно да се крећу, изазива у свима нама тугу, бол, саосећање са нашим народом и изазива још већу жељу да се заједнички и сложно боримо за повратак у нашу покрајину.
У поподневним часовима долазимо у Велику Хочу, обилазимо цркву Светог Архиђакона Стефана, манастир Светог Јована Крститеља као и дечанску винарију где смо пробали домаће вино, уз разговор са мештанима. Уз нешто краће задржавање пут смо наставили даље према манастиру Светих Козме и Дамјана у Зочишту. Присуствовали смо вечерњој литургији и након краћег задржавања, у недељу предвече, кренули смо пут Београда.
Посета Косову и Метохији за нас је била неизмерно значајна. Крочивши на тло наших предака, љубећи нарушене прагове наших светиња, осетили смо и ми део ове приче, и сами се уверили да треба да се враћамо и помажемо нашим људима у невољи, јер као што дишемо исти ваздух као и они, тако нас и иста туга обузима због неправде која им је запосела огњишта. Сигурно ћемо се враћати, јер Косово и Метохија није тамо нека далека прича, и ти људи нису тамо нечији. Они су део нас као што су и Косово и Метохија душа Србије.